Упорним и дугогодишњим истраживањем, Обрад Мићов Самарџић је утврдио, да Самарџићи потичу од рода Орловића са Косова, одакле су крајем 15-ог и почетком 16-ог века прве породице Самарџића и других братстава кренуле према Црној гори. Једна од тих породица, породица Сава Самарџића је крајем 17- ог века стигла у Рисан, а 1692-ге године у Кривошије. Од ове породице је у Кривошијама настало бројно братство, а Кривошије постало њихово велико станиште.
Само Кривошије, смештено изнад Рисна, на обронцима Оријена, чини се релативно малим и сиромашним животним простором.На истоку, граничи се са Катунском нахијом, на северу са Граховом и Херцеговином, на западу са Конавлима, а на југу са Боком. Чине га планински висови, од којих чак 10 прелази надморску висину од 1000м, док је сам врх Оријена висок 1893м. Измедју висова леже долови и вртаче где су се и поред мало обрадивог земљишта градиле куће и настајала мања села и засеоци. Највећа зараван у Кривошијама, Драгаљско поље, дуго је око 5, и широко око 3км, безводно, крашко поље, које тек по ободу има нешто обрадивог земљишта. По недостатку изворске воде ово подруцје је и у свету познато. На једном од највиших Оријенских висова, Црквицама, иако годишње пада највише воденог талога у Европи, чак 6000мм/м2, изворске воде нема.
Кривошије, са својом оштром планиском климом, снежним зимама, кишовитим јесенима и сувим љетима, је суров и сиромашан, али еколоски здрав крај, у коме се становништво брзо увећавало. Ипак, тешки животни услови и скучени животни простор, терали су многе његове становнике на исељавање „ трбухом за крухом“.
Исељавање почиње у првој половини 18-ог века и траје све до данашњих дана. Први Самарџићи који напуштају Кривошије одлазе у Билећу и Љубиње, а касније не само појединци већ и читаве породице се селе још даље на запад, све до Сиња, Книна, Велике Кладуше и Цазина.
У то време, интересантна је потпуна незаинтересованост ових исељеника за Боку. Правац исељавања су били Херцеговина и друга планинска подручја , подручја која подсећају на завичај. Тек са завршетком другог светског рата, највећи број Самарџића се исељава у Боку.
Потомци већине ових исељеника никада нису заборавили своје поријекло,али велика удаљеност, ратови ,слабе саобраћајне везе, па и материјалне могућности дуго времена су одлагале посјету исељених Самарџића дједовини. И тако све до 1973године, када су баш потомци Самарџића исељених у време Другог кривошијског устанка, око 1882г у Невесиње, Зовин до и село Џинову махалу започели идеју окупљања. Те године, пре свега захваљујући идеји и жељи, Митра Радованова Самарџића из Зовиног дола и села Џинова махала дошло је до првог сусрета у Драгаљу. Идеја се реализовала након упознавања Митра И Љуба Петрова у Тивту . Према жељи Самарџића из Џинове махале, првобитна идеја била је да се Самарџичи из Драгаља сретну и упознају са својим родјацима у Зовином долу, на Бргату, где су се доселили њихови преци. Љубо је радо прихватио ову идеју ,али је рекао да по Божјем реду, први сусрет мора бити у Драгаљу. Митар је то прихватио, под условом да се сусрет организује у наредних 15 дана. Да би састанак успешно био одржан, Љубо је у организационе припреме укључио са драгаљске стране Стева Маркова и И Милана Бошкова (Божидарева),а Митар са њихове стране Сава Томова.
Тако је први сусрет, односно први мали сабор Самарџића, одржан 18 јула 1973-ће године. у Драгаљу, коме је присуствовало преко 30 Самарџића из Драгаља и преко 20 Самарџића из Џинове махале, а медју њима и Обрад Мићов Самарџић, који је касније написао књигу о Самарџићима.
Сусрет се одржао под хладовином багремова, уз разговор пјесму, црногорско коло и наравно добро припремљену трпезу. Могло би се рећи да је ово заправо био сусрет Дамјанових потомака ( једне гране Самарџића ) и потомака Дамјановог сина Вука, од кога потиче огранак Вулецовића. Наравно, било је ту још и других Самарџића који не припадају грани Дамјановића. Обзиром на ову блискост у поријеклу, уз помоћ присутних старијих људи и њихових сећања, убрзо су Самарџићи из Џинове махала сазнали, где су се налазиле куће њихових прадједова и који су од драгаљских Вулецовича њихови ближи родјаци.
Овај скуп је на све присутне оставио диван и трајан утисак и одмах је договорено да се узвратни сусрет одржи што пре у Зовином долу, у Невесињу.Тако је већ после 15 дана одржан скуп у Зовином долу, на Бргату где су први исељеници из Драгаља засновали насеље. На овом сусрету су се нашли готово сви они, који су били присутни на сусрету у Драгаљу, али и још један број Самарџића из Невесиња и других крајева. Ту смо сазнали да су први досељеници Самарџића из Кривошија убрзо изградили куће у Џиновој махали и створили породице, да су им услови ишли на руку, јер су дошли на далеко плодније земљиште, преко кога теку двије речице, окруженог шумом. Уз богату понуду јела и пића , уз песму и весеље, сусрет је на све оставио незабораван утисак.
На крају сусрета уз поздраве, договорено је је да се наредне године у Драгаљу поново окупе и саборују Самарџићи из Драгаља и Џинове махале. Ипак, из објективних али и других разлога , до овога сусрета није дошло.
Пролазиле су године, али Самарџићи нису ништа предузимали да се идеја окупљања и соборовања оствари. Тек крајем осамдесетих година прошлог вијека, група Самарџића из Београда прави прве кораке у остваривању ове идеје. Састанци су се одржавали кафани „Крагујевац „ на Зеленом венцу, чије је шеф био Раде Самарџић. Ту је у јесен 1990-те године, формиран и Организациони одбор. За првог председника одбора постављен је пуковник Милорад Самарџић, а за чланове одбора одредјени су Данило Томов, Милан Бошков, Дука Дјордјин, Будимир Савин, Пајо и Раде Самарџић
На првом састанку Организационог одбора договорено је, да се у Београду организује скупштина Самарџића, а сваки члан одбора добио је конкретно задужење да би се у складу са договореним дневним редом , скупштина успешно одржала.
Дневни ред је био следећи:
- избор радног председништва и записничара
- поздравни говор председника Организационог одбор
- излагање академика Радована Васова Самарџића “ Братство Самарџића- племе горштака“
- припрема првог Сабора Самарџића и формирање удружења
- предлози за избор органа удружења
- припрема предлога статута удружења
- разно
Планирано је да се скупштина одржи почетком идуће године и да се на скупштину позову и представници Самарџића из других крајева Црне горе, из Херцеговине, Војводине и других крајева старе Југославије.
Писац ових редова имао је задатак да разговара са академиком Радованом Самарџићем и пренесе му жељу организатора да он као историчар, на скупштини говори о братству Самарџића. Када сам га обавестио о раду организационог одбора и дневном реду скупштине, нашалио се и рекао: „Што ти је то пало на памет, да окупљаш сиромахе. Добро знаш да медју Самарџићима на овим просторима нема милионера“. „ Није све у парама“ одговорио сам, „ имају они многе праве људске квалитете и све се више афирмишу у јавном животу”.
Он је на ово , сада већ озбиљним тоном наставио ,” да иако сиромаси, познати су као изузетно храбри људи, прави јунаци .Доказали су то у бројним борбама са Турцима, Аустроугарском, (посебно у Кривошијском устанку 1869године), у Херцеговачком устанку, у Првом и Другом светском рату. Највећа вредност којој су увек тежили била је слобода. Кроз тешку средњовековну историју, живећи у суровим планинским подручјима, заиста су били сиромаси, али слободни сиромаси. Самарџићи су током векова успевали да тешким радом као земљорадници и сточари прехрањују многобројне чланове својих породица и захваљујући оваквој њиховој животној борбености и марљивости, настало је бројно братство, познато по непрестаним селидбама. У селидбама од Кривошија према Херцеговини и даље на запад у Босну и Хрватску, у циљу опстанка неки су морали примити муслиманску и католичку веру. Самарџиће красе скромност и поштење, али и дуге најлепше људске врлине. Самарџиће краси мудрост. Готова да медју нама нема онога, ко није цуо за „Кривошијску школу “ ,како су је називали становници околних места, алудирајучи управо на ту мудрост и довитљивост у борби за бољи живот у Аустроугарској крајем 19-ог века.
На крају да закључим: Самарџићи су се и борили и селили. Њих краси храброст, мудрост И изнад свега немерљива љубав према слободи”.
Академик Радован Самарџић је прихватио позив да говори на Скупштини и одредио тему “Братство Самарџића –племе горштака”. План је био да се Скупштина одржи 17-ог маја 1991г, али је због одсуства председника организационог одбора и заузетости академика била одложена. Нови термин било је тешко наћи, пре свега због распада старе Југославије.
Тек неколико година касније, тачније 7-ог августа 1997г , творац удружења Самарџића Љубо Петров из Тивта, заједно са Здравком Мирковим из Невесиња је организовао Први сабор Самарџића у Драгаљу. Председник организационог одбора сабора био је Љубо Петров, његов заменик Здравко Мирков, а у Организациони одбор су били укључени и Самарџићи из других крајева : Милан Бошков ( Божидаров) из Београда, Бошко Гаврилов, Милорад Мирков из Новог Сада, и Љубо Васов из Тивта. На сабору је потом изабран и надзорни одбор и усвојен статут удружења. Због неких недостатака у статуту, Љубо Петров, као председник ми је наложио да се у Београду 1998г организује ванредни Сабор, како би се извршиле измене у статуту, изабрао савет и формирале секције. У организациони одбор тада су још укључени: Здравко Мирков, Жарко Ћетков , Данило Томов, Јово Вељков и Саша Жарков.
Ванредни сабор је одржан 18-ог априла 1998г. Уз усвајање измена статута донета је одлука о избору чланова савета, формирању секција и изабрано руководство београдске секције.